ЛЕНКИН ПРСТЕН 2006.

Матија Бећковић освојио "Ленкин прстен"

   Матија Бећковић добитник је новоустановљене награде "Ленкин прстен", која је први пут додељена за најлепшу љубавну песму на српском језику. Награду коју додељује Дом културе у Србобрану, Бећковић је добио за песму "Парусија за Веру Повлодољску".

   - Обичаји не дозвољавају добитнику награде да ту награду и хвали, али опростићете ми ако кажем да ми је ово најмилија награда од свих које сам добио. Није чест случај да најлепша песма буде посвећена најлепшој девојци једнога народа и да та девојка буде из најплеменитије породице града Србобрана. Ленка Дунђерски је надахнула великог песника Лазу Костића да је у песми обесмрти. Изузетна ми је част што сам први добитник тек установљене награде "Ленкин прстен" - рекао је Матија Бећковић приликом преузимања награде.

   Према речима Бећковића, рекло би се да ова награда одувек постоји и да се не додељује први пут, али векови ће то антидатирати и људи ће мислити да је то тако и било.

   - Награда је са пуним песничким и метафизичким оправдањем припала Матији Бећковићу, за изванредну песму која ће крупним словима бити уписана у историји српског песништва. Није чудо што су се наизглед случајно поклопила два догађаја, а то је да у истој години буде објављена сјајна Бећковићева песма и да се оснује награда која подсећа на Ленку Дунђерски као незаборавну готово митску инспирацију Лазе Костића - рекао је Негришорац.

   Награду "Ленкин прстен", Бећковићу је уручио Милан Дунђерски, који је пре неколико година дошао на идеју да се у част Ленке Дунђерски оснује књижевна награда за најлепшу љубавну песму. У част чувене Србобранке, између две годишњице њеног рођења, награда која је први пут установљена додељиваће се крајем новембра сваке наредне године.

С. ВУЧАНОВИЋ

ЛЕНКИН ПРСТЕН 2006.

У сећање на Ленку Дунђерски, која је била инспирација за поезију Лазе Костића, у Србобрану је установљена нова књижевна награда. "Ленкин прстен" добијаће аутор најбоље љубавне песме, а овогодишњи лауреат је академик Матија Бећковић, за песму "Парусија за Веру Павладољску". Награда му је иначе уручена на дан смрти прелепе Костићеве музе...

Међу десетинама књижевних награда које се нашим писцима додељују сваке године, ова треба да оживи легенду о космичкој љубави и афирмише љубавне стихове. Признање обележено легендом подсећаће на Ленку Дунђерски и свевремену љубав, њену и Лазину. И први добитник награде, Матија Бећковић, има своју музу. У његовој песми има и позивања на Костића, на Бранка Радичевића, Едгара Алана Поа. Осећа се присуство и Лауре, и Ленке, и Беатриче, Анабел Ли, мртвих драгих муза које надахњују... Бећковићева "Парусија" почиње стиховима Бранка Радичевића "Ње више нема, то је само звук...", а затим се туђи стихови даље преплићу с песниковим животом. Оно што је некада била поезија постаје реалност. "Парусија" је иначе грчка реч која означава дуги долазак, васкрсење из мртвих, али и плаћену молитву и новац који се даје свештенику да молитву очита. После поеме "Вера Павладољска" и песме "Кад дођете у било који град", Бећковићева "Парусија" је трећи део овог својеврсног поетског триптиха посвећеног песниковој љубави.

Овогодишња прва по реду додела награде Ленкин прстен представља и вид афирмисања Србобрана, његову стварну одбрану песмом и лепотом, величање љубавног мита и легенде. Песма Лазе Костића "Санта Марија Дела Салуте" представља космичку химну љубави и небеску молитву, колико песничку толико и музичку креацију. Није ни чудно онда што је први добитник Ленкиног прстена управо Матија Бећковић...

Молитва за љубав

         У СЕЋАЊЕ на Ленку Дунђерски, којој је Лаза Костић посветио “Санта Марију дела салуте”, најлепшу песму написану на српском језику, у Србобрану је установљена нова књижевна награда. “Ленкин прстен” добијаће аутор најбоље љубавне песме, а овогодишњи лаурет је академик Матија Бећковић, за песму “Парусија за Веру Павладољску”. Награда му је уручена у недељу, на дан смрти прелепе Костићеве музе.

         Међу десетинама књижевних награда, које се нашим писцима додељују сваке године, ова треба да оживи легенду о космичкој љубави и афирмише љубавне стихове. Признање обележено легендом подсећаће на прелепу Ленку и свевременску љубав, њену и Лазину.

         И први добитник награде, Матија Бећковић, има своју музу. Волео би, каже, ако постоји веза између његове и Костићеве поезије.

         - Има у мојој песми позивања на стихове Лазе Костића, Бранка Радичевића, Едгара Алана Поа - каже за наш лист академик Бећковић. - То су те Лауре, Ленке, Беатриче, Анабел Ли, мртве драге, музе које надахњују... Моја “Парусија” почиње стиховима Бранка Радичевића “Ње више нема, то је само звук”. Туђи стихови преплићу се са мојим животом. Оно што је некада била поезија, постаје стварност. Али, ни Лазина, ни моја песма не би могле настати да није било Ленке Дунђерски и Вере Павладољске. Опет, да нису изузетне песме, не би им помогла ни та имена, ни страсне љубави. Најважније је да песма буде добра.

         После поеме “Вера Павладољска”, затим песме “Кад дођете у било који град”, написане после Верине смрти, “Парусија” је својеврсан трећи део овог триптиха посвећеног песниковој љубави. Награђена песма настала је марта ове године. “Парусија” је грчка реч и значи дуги долазак, васкрсење из мртвих, али и плаћену молитву и новац који се даје свештенику да молитву очита.

         - “Веру Павладољску” написао сам док је она још могла да је чује и био сам срећан што ју је читала - присећа се Бећковић. - Када више није била у прилици да чита, посветио сам јој још низ љубавних песама, међу њима и “Кад дођете у било који град”. “Парусија” је наставак, иако сам мислио да јој нећу више писати. Међутим, баш онда кад сам то помислио, почео сам поново. Кад сам јој први пут писао, нисам знао да ће ме тако далеко одвести. Поезија је паметнија од нас и она тражи своје.

 

         ЛЕГЕНДА

         - Коначно су се сетили да установе награду “Ленкин прстен” - каже овогодишњи лаурет. - Ово је начин да се афирмише Србобран и да се заиста одбрани песмом и лепотом, да се афирмише љубавни мит и легенда. Лазина песма је космичка химна и молитва небеска, колико песничка толико и музичка креација.

Бечерње новости,

И. МИЋЕВИЋ, 25. новембар 2006

Матији Бећковићу награда "Ленкин прстен"

Матија Бећковић први је добитник новоустановљене награде "Ленкин прстен" за најбољу љубавну песму на српском језику, објављену у последњих годину дана, саопштио је жири. Бећковићу је награда једногласном одлуком припала за песму "Парусија за Веру Павладољску" Награда је установљена у знак сећања на Ленку Дундјерску, која је инспирисала Лазу Костића да напише "Санта Мариа делла салуте" - најлепшу љубавну песму српског језика. Жири који је радио у саставу Милан Дундјерски, Зоран М Мандић и Иван Негришорац, размотрио је песме објављене у књижевној периодици и у песничким збрикама. У најужи избор ушли су и песници Тања Крагујевић, Ана Ристовић, Александар Лукић и Верољуб Вукашиновић.

Награда ће добитнику бити уручена у Србобрану, у недељу, 26. новембра.


ЛЕНКИН ПРСТЕН 2007.

Књижевна награда „Ленкин прстен“ за 2007.г.

У петак, 16.новембра 2007. године у Галерији  Дома културе Србобран одржано је прво вече  манифестације „Ленкин прстен“ на коме је приказан филм „Сага о породици Дунђерски“ и представљене песме из ужег избора у извођењу Групе за сценско казивање Дома културе. Након тога је мр. Слободан Бјелица, асистент на Филозофском факултету у Новом Саду промовисао књигу Александра Касаша „Камендин – један од велепоседа породице Дунђерски“.

 

„Захвалан сам свима онима који моју поезију доводе у везу са стиховима Лазе Костића и са песмом "Santa Maria della Salute",  изјавио је Војислав Карановић, у суботу, 17.септембра 2007. године, примивши од председника Општине Србобран плакету и  „Ленкин прстен“ за најлепшу љубавну песму на српском језику у  2007. години.

Одлуку стручног жирија  образложио је његов председник Иван Негришорац, анализирајући награђену песму „Тунели“.

У одлично организованој манифестацији и сценски пригодној атмосфери  уз врхунског оперског певача Александра Петровића, клавирској пратњи Тамаре Јовичевић и стихова "Santa Maria della Salute" у извођењу Миодрага Петровића, глумца СНП још једном је потврђена бесмртност праве и истинске љубави и „Ленке, која  не би имала готово космичку моћ да није после дугог песничког уздизања прерасла у досад најлепшу љубавну поему српског језика, довршену 3. јуна 1909, године пред песникову смрт, када га је у књижевној вечности одменила Santa Maria della Salute.“

Додели овогодишње награде  присуствовао је и говорио о Ленки Дунђерски и Лази Костићу,  Миро Вуксановић председник Матице српске чији Вам текст у целости преносимо.

 Н.Б.

 

 

Миро Вуксановић

ЛАЗА И ЛЕНКА, УВЕК

 

Један од добротвора Лазе Костића био је и Лазар Дунђерски, велепоседник сентомашки и грађанин новосадски, „творац новосадске позоришне зграде“ и најбогатији Војвођанин свога времена. У његовим раскошним дворцима и одајама нашао је Лаза Костић, после доласка с Цетиња, уточиште и тренутни мир. Преко Дунђерског и свог сабрата Гавре Змејановића, Костић се спријатељио с патријархом Бранковићем и четири године живео у Крушедолу, који га је, како написа својој жени, „издржавао“. Да ли је разлог Костићевог одласка из куће Лазара Дунђерског у манастир била пријатељска брига и прихватање црквених достојника или неко од чланова породице Дунђерских – не зна се сигурно. Ближе смо оном другом, јер неки извори говоре да је песник чуо од кћери свог пријатеља, Ленке, која је била млађа од њега тридесет година, да би се удала само за човека какав је он, Костић.

„Памет ме стегну, ја срце стисну'

утекох мудро, од среће, луд,

утекох од ње – а она свисну“.

Најмлађу кћер свог пријатеља, а касније кума на венчању, Лазара Дунђерског, двадесетогодишњу Ленку, чије име сви знају који тумаче најбољу песму Лазе Костића Santa Maria della Salute, песник „је срео у њеном дворцу на обали Дунава“, у лето 1891. Била је витка и висока, плавоока и плаве косе, лепо одгојена и васпитана. Издвајала се својом добротом и срдачношћу, елеганцијом и достојношћу. Завршила је женски лицеј у Будимпешти и школовала се „у једном вишем женском васпитном дому у Бечу“. Образовање је употпунила знањем страних језика. Добро је говорила француски, немачки и мађарски. Уз то је „свирала у клавир (...) лепо певала, одлазила радо на концерте, у позориште и на забаве...“ Волела је да се бави спортом, била позната и као „одлична јахачица“, па сигурно отуда и нетачне приче да је један пад с коња узрок њене ране смрти.

Исидора Секулић је причала Младену Лесковцу како је у Новом Саду једном видела да седи на кочијама, „на боку, по спортској регули, високо дигнутих и затегнутих дизгина, по женски, усправна и тврда, Ленка Дунђерска“. Волела је да путује. Обишла је Париз и Беч, Пешту и Карлсбад... Мезимица породице Дунђерских имала је трагичну судбину. Последње њено путовање био је одлазак у Беч. Новосадска Застава, у јесен 1895, јавља да је Ленка Дунђерска, „која се бавила у Бечу, овде оболела и за неколико дана испусти(ла) своју невину девојачку душу. Овај је неочекивани удар породицу тим више морао потрести и све познанике изненадити што је покојница била узор здравља, једрине, јачине и лепоте девојке, те је свима омиљена била, а прилике су биле најсјајније те је имала све услове што се пожелети могу, за потпуно сретан и задовољан живот“. Ленка је умрла од тифусне грознице 8(21) новембра 1895, „лицем на Арханђела Михаила, свој рођендан“, пише у Застави. Имала је двадесет и пет година, а умрла је два месеца након венчања Лазе Костића с Јулијаном Паланачком у Сомбору.

На дан Ленкине смрти, Лаза се налазио у Крушедолу. Због неспоразума с пуницом био је напустио њену кућу у Сомбору, али се са женом често дописивао и договарао о условима за повратак.

„Ја сам већ неколико дана у Новом Саду.

Био сам у Сентомашу на погребу Ленкину.

Ни рођена сестра јединица није ми била милија од ње.

Можеш мислити како ми је.

Црн ми је цео свет.“

Тако је Костић писао својој жени Јулијани одмах после Ленкине сахране у Србобрану. Међу папирима и записима песниковим, које је сачувао др Радивој Симоновић, а Младен Лесковац поклонио Матици српској, налази се и Ленкина посмртна листа коју је Лаза пажљиво чувао. На Материце је у Крушедолу давао Ленки парастос, а Божић провео код њених родитеља.

Ни у предсмртним својим данима Лаза Костић није заборавио Ленку Дунђерску. Када је пред последњи одлазак у Беч, по наговору лекара и пријатеља Симоновића, написао тестамент, у једној од порука оставља аманет да се од његовог новца даје манастиру Крушедолу хиљаду круна да се „сваке године чита молитва за спас душе“ Ленке Дунђерске на годишњицу њене смрти. Знамо да је та његова жеља поштована. О начину уплате поменуте суме новца писала је сомборска Слога у 27. броју за 1912. Занимљива је и прича како је Лаза од Уроша Предића наручио Ленкин портрет. Било је то за десетогодишњицу њене смрти.

Сви подаци које смо саопштили довољно јасно говоре о посебној, изузетној, наклоности Лазе Костића према Ленки Дунђерској. Многи ту наклоност називају љубављу. Да ли су постојале обостране љубавне жеље истовремено – тешко се може у чистим детаљима приказати. Постоји, додуше, занимљив податак који је 1923. саопштио Светислав Стефановић, Костићев пријатељ и преводилац Шекспира. Он у предговору Антологије Костићевих песама пише:

„Млада и лепа кћи Дунђерскога (...) требала се удати за неког богаташа. Напрасно се разболела и умрла. Из мог ђачког доба у Н. Саду сећам се да се говорило да се отровала јер се није хтела удати за намењеног јој младожењу. После сам слушао и верзију о њеном пријатељству и симпатијама за Костића, и о његовој позној више но пријатељској љубави за њу... Једном, приликом једног од наших састанака у Бечу, дошли смо, не сећам се више како, на ту тему! Костић ми је тада причао о том свом позном платонизму. Сећам се да је говорио о једној сцени, када је госпођица Л. Д. имајући да се реши на брак, на његово болно изненађење, изјавила му да би се могла удати само за човека таквог као он. Та га је исповест нагнала била да се уклони из куће“.

Ако се ово Стефановићево сећање упореди с описом у Костићевом дневнику о сну из 11. октобра 1903, где се говори о Лазином првом сусрету с Ленком, лако је запазити сличност околности. Каква су Ленкина осећања према песнику била можемо лепо наслућивати, а о Лазиној оданости Ленкиној лепоти у стиховима и болним записима читати.

По одласку из куће Дунђерских, Костић је у Крушедолу 1892. написао песму „Госпођици Ленки Дунђерској у споменицу“. Песму је објавио за Ленкина живота, у Нади, две године касније.

„Али кога мајка роди

те му судба тако годи

да је вредан тој дивоти?“

Тако, у изврсној пригодници, сетној, носталгијом исписаном, означава Костићев поход у откривање „вечитог женског“ и идеалне драгане која личи Лаури и Беатричи, али ниједна од њих није, већ једноставно постаје наша обухватна метафора – Ленка. У том поетски највишем тражењу и добијању Костић полази од стварног, животног, лирског укрштања сетне наде и веселости, белине и сенке, чиме потврђује постојаност петраркистичког тренутка – разговора с Ленком о њеној удаји за другог, када му је она казала своју искреност. О таквом тренутку, неколико година касније, 1904, у опису сна, поручивао је песник својој Ленки:

„Сјајна од младости и лепоте, више плава но што си била, златасто плава, готово прозрачна, гледала си ме оним погледом пуним жеље, обећања и преданости, оним погледом који храбри, зове, скоро провоцира, погледом којим си ме гледала на овом свету свега једном, у тренутку који се памти целу вечност, кад си ме гледала мислећи да Те не видим. О, тај несамртни поглед! Тај непресушни извор жеља, које је судба осудила да остану незасићене на овом свету!“

Такву је у последњим годинама живота Лаза Костић веома често снивао Ленку Дунђерску. Почела му је „долазити“ у сан годину након смрти, 1896. Писао је о томе у свом дневнику, у нарочитом сановнику, годинама, тајно, на француском језику. Своје записе је чувао закључане.

Лаза је пажљиво описивао само оне доживљаје из сна када је виђао Ленку, или су били у вези с њом, на тај начин бранио самог себе од духовних поремећаја. Писање о тајној љубави, иако кришом и на нематерњем језику, значило је и спасавање од потпуне депресије. Отуда је у његовим записима стална превелика жеља да му Ленка поново „дође“ у сан. Он је био убеђен да она  з а и с т а  постоји на оном свету и да му  с т в а р н о   д о л а з и   у сан. Ленка му се јавила први пут на железничкој станици у Новом Саду да га загрли и испрати пред један од његових честих одлазака. Одмах потом, исте године,  чуо  је њене кораке у приземљу женине куће у Сомбору. То је био „први знак којим ми је наговестила постојање на оном свету, и што је допустила да то и моја жена чује, да не би могло бити никакве сумње у то“. Отуда је довољно јасно зашто се у последњим годинама живота није плашио смрти, штавише – прижељкивао је да што пре умре. Лаза у свом „сановнику“ ословљава Ленку као да је жива, теши је и обећава јој заједнички живот и онда када пише кратке коментаре уз свој записник о сну. Поручује јој да га неће дуго чекати. Надао се и веровао да ће умрети 1908. „Буди мирна, мила душо! Само три године имаш да чекаш, па и то, ако ми је врач тачно прорекао“, писао је у лето 1905. Свесно је ишчекивао тренутак смрти као избављење и одлазак у небеска уживања. Ленкин нестанак и са њом неостварена љубав остали су као наизменичне струје у Лазиној свести и заносу.

Ленка Дунђерска у Костићевим сновима мења лик, искушава га и показује љубав, примиче се и нестаје, љуби га и интимно му је блиска, а на крају је спремна да ступи с њим у брак. Прича о тим преображајима чини својеврстан и чудан љубавни роман, у одломцима сна, у лирским фрагментима, чија се повезаност открива пажљивим читањем Лазиног дневника. То нас уверава да је већина Лазиних записа о сновиђењима сачувана и да је описивао догађаје из сна само онда када би у њима сретао Ленку и сазнао нешто ново о њој.

Ипак, цела оваква Костићева казиванка била би само сасвим поетична успомена, примали бисмо је као елегију која је ретка, слична црнокрилим птицама које слећу на србобранску капелу Дунђерских, изнад Ленке, али не би имала готово космичку моћ да није после дугог песничког уздизања прерасла у досад најлепшу љубавну поему српског језика, довршену 3. јуна 1909, годину пред песникову смрт, када га је у књижевној вечности одменила Santa Maria della Salute.

(Беседа на уручењу Ленкиног прстена, Србобран, 17. XI 2007)

 

 

 

 

Блиц, Награда "Ленкин прстен"

        Војиславу Карановићу је у Дому културе у Србобрану свечано уручена награда „Ленкин прстен“ која се додељује за најбољу љубавну песму на српском језику. Дом културе у Србобрану ово признање је установио у знак сећања на славну суграђанку Ленку Дунђерски. Карановићу је награда уручена за песму „Тунели“.

-Ово признање је усановљено на подлози настанка поезије и велике песме „Санта Мариа делла Салуте“. Да није било Ленке Дунђерски и Лазе Костића , који је од Ленке направио унутрашњи лик са којим је водио интезивни дијалог, никада не бисмо добили такву песму – рекао је Карановић.    Говорећи о награђеној песми „Тунели“, иако је скептичан према разврставању песама на љубавне, мисаоне, социјалне и друге, Карановић је изразио задовољство што је доведена у везу са поезијом Лазе Костића.

-Песма говори о љубавном осећању, покушају да човек допре до другог. Без тог сталног настојања и додира у покушају успостављања духовне целине, нема квалитетне поезије, али ни живота. – рекао је Карановић

    На додели награде књижевник Миро Вуксановић говорио је о Ленки Дунђерски и Лази Костићу. Глумац СНП Миодраг Петровић рецитовао је Костићеве стихове, а певач Александар Петровић извео је делове опере „Ленка“ коју је компоновао Мирослав Штаткић.

-Радује ме што сам добио награду помало загонетног имена „Ленкин прстен“. Прстен симболизује везу, даје облик коначности, док слова меког имена Ленка за све оне којима је поезија у срву могу да симболизују простор вечне отворености – рекао је на додели Карановић.

    У ужем избору за награду биле су и песме Радмиле Лазић, Мирослава Лукића, Мирослава Максимовића, Милана Ненадића и Радивоја Станивука. У жирију су били Иван Негришорац, Зоран М.Мандић и Милан Дунђерски.

Блиц 19.11.2007. године

аутор: Г.Добриловић

Вечерње новости, Лауреат Војислав Карановић

  – Књижевна награда „Ленкин прстен“, која се уручује аутору најлепше љубавне песме на српском језику, ове године одлуком жирија, који су чинили Иван Негришорац, Зоран М.Мандић и Милан Дунђерски, припала је Војиславу Карановићу за песму „Тунели“. Награду, у коју осим новчаног износа, спада плакета и прстен од белог злата, Карановићу је уручио председник општине Србобран Бранко Гајин.

    На свечаности у суботу увече у Галерији Дома културе у Србобрану, лауреат Војислав Карановић је изразио задовољство што се његови стихови доводе у везу са стиховима Лазе Костића  „Santa Maria della Salute”

- Посебно сам задовољан што награда коју сам добио има помало загонетан назив „Ленкин прстен“. Прстен симболизује везу, оно што затвара и своди, завршава, даје облик коначности, док слова тог меког имена – Ленка, за све оне којима је поезија у срцу, поготово поезија Лазе Костића, могу да симболизују једино простор вечне отворености. Покушај да се у свету и у свести прокопају тунели да се споје коначно и бесконачно и то је оно што поезија чини. Тај спој, то венчање нуди обећање велике радости, а од такве радости сви дуси сада као и увек могу само од милине да полуде – рекао је Војислав Карановић, који је други добитник ове награде.

На свечаности, уз сценографију која је подсећала на давно прошла времена и једну од највећих љубавних драма у српској књижевности, Миро Вукасновић, председник Матице српске, говорио је о мистериозном односу Лазе и Ленке. Такође, том приликом Александар Саша Петровић, оперски певач, је уз пратњу на клавијатурама Тамаре Јовићевић отпевао неколико арија из опере „Ленка“, док је Миодраг Петровић, глумац СНП-А говорио стихове песме „Santa Maria della Salute”

    Иначе, награда „Ленкин прстен“ прошле године припала је академику Матији Бећковићу.

Вечерње новости, 19.11.2007. године

Дневник, Књижевна награда „Ленкин прстен»

        Књижевна награда „Ленкин прстен» коју додељује Дом културе у Србобрану, припала је Војиславу Карановићу за песму „Тунели» објављену у Београдском књижевном часопису и у збирци «Наше небо» ( у издању Завода за уџбенике и наставна средства из Београда). Једногласну одлуку да се за најбољу љубавну песму објављену на српском језику од 21.новембра 2006. до 21.новембра 2007. године (између две годишњице рођења Ленке Дунђерски), прогласи песма Војислава Карановића, донео је жири који је и ове године радио у саставу Милан Дунђерски, Зоран М.Мандић и Иван Негришорац (председник).

    Први добитник ове награде 2006 године био је Матија Бећковић за песму «Парусија за Веру Пављадоску». Размотривши песме објављене у периодици и у песничким збрикама назначеног периода, жири је у ужи избор, осим добитиника, уврстио веома вредне песме Радмиле Лазић, Мирослава Лукића, Мирослава Максимовића, Милана Ненадића и Радивоја Станивука.

Дневник, 16.11.2007. године

Данас, Ленкин прстен Војиславу Карановићу

Жири књижевне награде Ленкин прстен (Милан Дунђерски, Зоран М. Мандић и Иван Негришорац - председник), коју додељује Дом културе у Србобрану, одлучио је да други, овогодишњи добитник тог признања буде Војислав Карановић. Најбоља љубавна песма, објављену на српском језику у периоду од 21. новембра прошле и 21. новембра ове године (између две годишњице рођења Ленке Дунђерски), носи назив "Тунели", објављљена је у Београдском књижевном часопису и у збирци "Наше небо" (Завод за уџбенике и наставна средства из Београда). Свечано уручење награде обавиће се у Србобрану.

Данас, 13 . новембар 2007. године, K.Р.

Војислав Карановић добитник „Ленкиног прстена“ за 2007.г.

Жири књижевне награде  „Ленкин прстен“  у саставу  Иван Негришорац (председник)  Милан Дунђерски и Зоран М.Мандић коју додељује Установа за културу Дом културе „Србобран“ је на својој седници одржаној  04.новембра 2007. године донео једногласну одлуку да се за најбољу љубавну песму објављену на српском језику у периоду од 21.новембра 2006. до 21.новембра 2007. године, између две годишњице рођења Ленке Дунђерски, прогласи песма „Тунели“ Војислава Карановића, објављену у „Београдском књижевном часопису“ и у збирци „Наше небо“ (у издању за уџбенике и наставна средства из Београда).

ТУНЕЛИ

Не кроз земљу, кроз ваздух

Ти тунели су прокопани.

А ми, као да смо још у песку,

На дну невидљивог океана.

Испрва споро, ипак се покрећемо,

Улазимо у те прокопе.

Да ја избијем на чистину

Твог погледа, ти на празан

Простор мог додира. Твој дан

Дирнуће перце ишчупано

Из крила моје душе......

Размотривши песме објављене у периодици и у песничким збиркама назначеног периода, жири је у ужи избор, осим добитника, уврстио веома вредне песме Радмиле Лазић, Мирослава Лукића, Мирослава Максимовића, Милана Ненадића и Радивоја Станивука.

Војислав Карановић је свој песнички углед, поступно и сигурно градио током деведесетих година протеклог века, да би данас припадао ужем кругу одабраних имена савремене српске поезије. Добитник је Миљковићеве награде и награда „Бранко Ћопић“, Меша Селимовић“, Виталове награде „Златни сунцокрет“, као н награде Дисовог пролећа за укупно песничко дело.

Свечано уручење награде обавиће се у Србобрану 17.новембра 2007. године на коме ће као почасни гост, између осталих, присуствовати прошлогодишњи добитник ове награде Матија Бећковић за песму „Парусија за Веру Павладољскју„ који ће овогодишњем добитнику и уручити награду.

Н.Б.

ЛЕНКИН ПРСТЕН 2008.

Песнику Александру Лукићу уручена награда „Ленкин прстен“

Свеченом церемонијом у галерији Дома културе Србобран песникуАлександру Лукићу синоћ је уручена књижевна награда „Ленкин прстен“. Награда је Лукићу уручена за најлепшу љубавну песму на српском језику, насталу у периоду између обележевања годишњица рођења Ленке Дунђерски.

  Одлуком трочланог жирија у саставу Зоран М. Мандић, председник, и Драгана Чокић и Душан Радивојевић, чланови, Лукић је награђен за песму НЕСТАЛНЕ УОБРАЗИЉЕ – РУСАЉЕ, из циклуса „Немушти језик“, који је објављен Београдском књижевном гласнику. Награду је Лукићу уручио Бранко Гајин, председник општине Србобран.

 

   „Почаствован сам наградом која носи име Ленке Дунђерски јер је везана и за самог Лазу Костића и његову најлепшу песму Santa Maria della Salute. Успостављањем награде са овим именом хоћу да верујем да смо се вратили култури и историји на прави начин, у жељи да сагледама оно што је најбоље у нашој традицији. Породица Дунђерски је учинила много за српски народ и културу, а Ленка је имала срећу да јој велики Лаза Костић посвети, рекао био, најспиритуалнију песму на нашем језику. Прошао је један век од како је нестала Ленка, а ми немамо песму која може стати раме уз раме са Лазином делом“, рекао је за srbobran.rs након уручења награде Лукић.

  Он је открио да до сада није написао много љубавних песама па га посебно радује што је једна од њих овенчана наградом „Ленкин прстен“. „Моје љубавне песме су плод мога непосредног искуства, али и плод искуства које припада литератури, и не само литератури, већ и живој традицији нашег народа. Онога што је често било скрајнуто у мрак и тешко долазило до дневне светлости. Важно је да у овом новом веку у миленијуму на нов начин исчитавамо ту традицију и тако, обогаћени вредним наслеђем, учинимо добар искорак за целину“, рекао је Лукић.

 

  У свечаном програму, у до последњег места испуњеној галерији Дома културе, учествовали су глумац Петар Краљ и рецитатори Нада Шарчев и Зоран Јанковић. Они су говорили стихове из песама које су ушле у најужи избор за награду  „Ленкин прстен“, док је Краљ говорио Костићеву песму Santa Maria della Salute. Обраћајући се присутнима директор Дома културе Владимир Мудрински истакао је да „књижевна награда Ленкин прстен, и све друге манифестације које организује Дом културе и општина Србобран, имају за циљ да, између осталог,  подстакну будуће генерације да врате Србобран на путеве старе славе“.

 

  Александар Лукић је трећи награђени песник од како је установљена награда  „Ленкин прстен“. Лукић се сада налази у друштву Матије Бећковића и Војислава Карановића.  

 

 

 

 

Образложење одлуке председника жирија

 

ПЕСМА ОБРЕДНЕ СВЕТЛОСТИ

 

  По предању Русалке, или у преименованом песничком обрађању њима – Русаље, оне исте водене виле из народних вереовања словенских народа, вечито су младе и лепе жене са дугим расплетеним риђим косама спуштеним низ тела напетих мушких погледа. Жене – Метафоре – гошће многих поезија, које својом несталношћу, хесеовски наводе на лирску причу о тужном смислу живота усамљеника. На онај притајено могући разглављени склад, или ничеовски обрнути ЦРТЕЖ акта жудње, чак и у својој измаштаности, неретко помешан са покретљивим зрнцима несмисла и сете. Са зрнцима, која се у песку поезије, и њеном метафорском преступништву, смењују разменама личних умањења и повећавања расположења слике, зависно од скале тонова : природе, вере, језика, знаковља, гена и предзнака карактера онога што човека носи. У себи, и по себи, у заслепљујућу површним и лажним победама над пролазношћу... Како у романима сна, тако и на сцени предиката ружно превртљиве јаве... Насељених допунама и препунама илузија. Најчешћеокошталих у страху од вирова непредвидивих река и мистичних језера људске душе. И њене непресушне потребе за : емоционалним, естетичким, етичким и егзистенцијално-онтолошким одразом фигуре љубави. Која својом суштом, више од свих других : повода, вибрација и стања, повезује : филозофију и поезију, Стари и Нови завет, појам и метафору, машту и мит, импресионизам и експресионизам осећања, звезде и наше биће. Време, које нас живи, односи и спушта из једну у другу провалију оквира.

  Песмом НЕСТАЛНЕ УОБРАЗИЉЕ – РУСАЉЕ Александар Лукић је на волшебан начин у њој препевао, написао, компоновао и насликао несталну разлику између живљења и писања. Разлику у којој су се сакриле те НЕСТАЛНЕ УОБРАЗИЉЕ – РУСАЉЕ, које му се подаваху у сновима. И у њима их несебично љубио гушећи се од њихових имагинарних пољубаца, онако, како је можда и недоречени Лаза Костић, цвилео у крвавим плућним  крилима извађеним из белих груди Русаље Ленке. Али, зашто тај толико жуђени љубавни чин приписивати Александру Лукићу и Лази Костићу, када он у својој општости припада само надахнућу песника – свиклог да усред појединачне емоционалне напетости, машта о белим доколеницама на листовима гиздавих Русаља са напућеним уснама. И жаром, који трепери у густој обредној светлости јутра. Из које нема изласка, нити је иком дозвољено да се из ње покаже после свог сна. Она, та иста обредница убија наивне преступнике. И лишава сваког тријумфализма. Магде и макако покушали да га оденемо у зелене хаљине тих НЕСТАЛИХ ЖЕНА. Из снова сањаревог тела које није намењено за његов гроб. Безобзира колико и ти гробови са Русаљама колају светом. У њиховим заверама и преварама са патуљцима. Са наличјем онога што је некда сањар био. Са свиралама, мистријма и местеријама у пећини при запаљеним свећама. И објавама из своје смрти. Из крхотина смисла помешаног са покретљивим  зрнцима несмисла љубави, сете и самоће. Међу годишњим добима која се такмиче за титулу најрадоснијег празника у Хомољу. А Русаље, као метафоричке преступнице живе и не умиру у недостижности тог несталног краљевства лепоте: љубави жење и просидбе тог највишег смисла. Духа и сваке његове бесмислене авантуре у непокоравању заносу обредном светлошћу.

  Тумачења поезије увек су била опасни преступи, језички безизлаз, ако у њима и њиховим, често бестидним текстовима, не проговори сама песма. Њен поетски моменат, али и предмет, говор и искуство дионизијске филозофије животне радости с којом је Александар Лукић у својим несталним Русаљама поставио високо комплексно питање о љубави. У сјајно оркестрираном лирском тексту сачињеног са мајсторством самосвојног песничког сензибилитета, са песничком техником и знањем без које нема ниједне формалне реализације дела, а која одликује само праве лирике, Александар Лукић је изнедрио и прстеновао сјајну песму. Отуда и недвосмислено признање које је добио за њу, са гравуром Ленкиног имена.

Зоран М. Мандић, председник жирија

     

 

 НЕСТАЛНЕ УОБРАЗИЉЕ – РУСАЉЕ

Где су се сакриле те жене

које ми се подаваху у сновима,

куд су утекле сад, оне, драге диве

које сам несебично љубио гушећи се

од пољубаца у сновима на тренутке,

зар нестадоше моје несталне уобразиље

негданих ноћи тек тако?

Остадоше ми само крвава плућна крила

извађена из њихових груди –

висе у мојим шакама крта и нестална

осипају се кроз прсте из дана у дан.

Моје гиздаве Русаље са уснама напућеним,

и белим доколеницама на листовима

остало ми је да маштам

о вама, но, и тоје нешто.

Пре но вас убије светлост. Густа обредна

светлост јутра у вишњику. Не дозвољавајући

да ми се покажете после сна

Где сте сад лепе нестале,

одевене у хаљине зелене леске,

моје тело није намењено

за ваше гробове.

Можда Русаље колају светом,

преварим се и помислим понекад,

да би ме варале са патуљцима,

са наличјем оног што сам некад био,

мистрија или мистерија

у пећини при запаљеним свећама.

Русаље су ми долазиле у снове

са бушенима – свиралама

од сирове коре липе. У време кад је цветала зова,

жалостиле су нечије судбине.

Да би затим одбациле свирале

и као уплашене свраке навалиле на мене.

Можда су се то само оне

објавиле из своје смрти

жељне за драганом,

за бујањем пролећа жељне,

од свих годишњих доба

најрадоснијим празником у Хомољу.

Ја знам да су свратиле у пуст крај

мојих снова, љубави жељне,

спремне на просидбу. Куд нестадоше, оне?

Александар Лукић

Програм манифестације „Ленкин прстен“

Овогодишња, трећа по реду, манифестација "Ленкин прстен" установљена  у част Ленке Дунђерски, вечите инспирације Лазе Костића, одржаће се 19. и 20. новембра.

 Програм:

Среда, 19.новембар.2008. године

18,00 часова  - Велика сала Скупштине општине Србобран

  Промоција филма  „Гецини Дунђерци“

  Продукција РТВ

19,30 часова – галерија Дома културе

  Отварање изложбе Оље Ивањицки

Четвртак, 20.новембар 2008. године

19,00 часова – галерија Дома културе

  Свечано уручење нагладе „Ленкин прстен“

Позивамо Вас да својим присуством увеличате ову манифестацију

„Ленкин прстен“ Александру Лукићу

  Жири у саставу Зоран М. Мандић, председник, Драгана Чокић и Душан Радивојевић, су на завршном састанку, одржаном 10. новембра 2008. године, једногласно донели одлуку да се награда „Ленкин прстен“ за 2008. годину додели песнику Александру Лукићу.

  Награда коју је установио Дом културе Србобран, додељена је Александру Лукићу за песму „Несталне уобразиље - русаље“ из циклуса „Немушти језик“, објављен у броју 11 „Београдског књижевног часописа.“

  Жири је у ужи избор за овогодишњи „Ленкин прстен“ уврстио и песме Миле Вукмировић, Мире Вуковић, Сање Ж. Недељковић и Небојше Деветака.

 

  Додељујући ово високо песничко признање за најлепшу љубавну песму Александру Лукићу, жири је кренуо од утиска да песму „Несталне уобразиље - русаље“, фаворизује богата песничка грађа, имагинирана кроз високе поетичке, ритамске и мелодијске стандарде. Лукић је у истој песми на супериоран начин исказао висок домет модерног песничког мишљења и наглашене сопствене поетике и стила.

 

  Владимир Мудрински, директор Дома културе Србобран, рекао је за србобран.рс да ће овогодишња манифестација бити обележена кроз дводневни програм, 19. и 20. новембра. “Прве вечери, у великој сали СО Србобран, емитоваћемо једну епизоду серијала о породици Дунђерски, тачније причу о Лази Дунђерском, а након пројекције заказано је отварање изложбе слика Оље Ивањицки, у галерији Дома културе. Посетиоци ће моћи да виде слике из циклуса посвећеног Лази Костићу и Ленки Дунђерски. Неке од ових слика излагане су у Србобрану 2006. године, а неке ће у нашем граду бити изложене по први пут. Главни део програма, у четвртак 20. новембра, обележиће уручивање награде овогодишњем лауреату. Рецитатори ће извести све песме које су ушле у ужи избор за овогодишњу награду, а затим ће глумац Петар Краљ одрецитовати песму Санта Мариа делла Салуте. Жири ће образложити свој избор и предати награду”, рекао је Мудрински.

 

Награда “Ленкин прстен” биће додељена Александру Лукићу 20.новембра 2008. године, на свечаној церемонији у Дому културе у Србобрану.

 

 

 

Александар Лукић 

Александар Лукић је српски песник. Рођен је 7. августа 1957. године у Мишљеновцу. Основну школу је похађао у родном месту и Турији. Средњу школу је завршио у Кучеву, а дипломирао је на Факултету политичких наука у Београду.

Лукић живи и ради у Пожаревцу, као уредник у Центру за културу Едиције Браничево.

Са старијиом братом Мирославом Лукићем основао је Алманах за живу традицију, књижевност и алхемију, који је излазио кратко (1998). Уређивао је часопис „Браничево“ у два наврата (1994-1995, и од 2008). Александар Лукић је, у едицији коју уређује последњих неколико година, објавио велики број наслова из различитих области књижевности и културе. Као песник је превођен на румунски, француски и енглески језик.

 

Библиографија

  1. „У вагону Розанова“ (КОС, Београд, 1986, Бранкова награда)
  2. „Оснивач подземне престонице“ (Заветине, Београд, 1991)
  1. „Страшни суд“ (Унирекс - КЗ „Владимир Мијушковић“. Никшић, 1991, књижевна награда „Залога“)
  2. „Европа“ (Време књиге, Београд, 1995)
  3. „Вампировићи“ (Алманах за живу традицију, књижевност и алхемију, 1998)
  4. „Легенде о рамондама и ружичастом песку месечевог смакнућа“ (Просвета, Београд, 1999)
  5. „Брод лудака“ (Народна књига, Београд, 2001, за коју је добио награду „Срба Митић“)
  6. „У долини зидова“ (Едиција Браничево, Пожаревац, 2003)
  7. „Весела мумија“ (Овдје, Подгорица, 1998)
  8. „Влашке басме“ (збирку влашких басама припремио је за штампу заједно са Беном Младеновићем и препевао је на српски Аламнах за живу традицију, књижевност и алхемију)
  9. „Маестро пер Пјетро“ (роман, Мобаров институт, Заветине, Београд, 2001, за који је добио награду „Дрво живота“)
  10. „Јаспис“ (Народна књига-Алфа, Београд, 2007, за коју је добио књижевну награду Заветина Амблем тајног писма света: објављивање Сабраних дела)

ЛЕНКИН ПРСТЕН 2009.

Песнику Свркоти уручен Ленкин прстен

  Песнику из Сомбора Благоју Свркоти уручена је књижевна награда Ленкин прстен. Свркота је награђен као аутор песме Седам малих песама, из збирке Путовање у Мисир, коју је стручни жири у саставу Зоран М. Мандић, Душан Радивојевић и Драгана Чокић прогласио за најбољу љубавну песму на српском језику, написану у претходних годину дана. Свечано уручење организовано је у Дому културе у Србобрану. У част овогодишњег лауреата припремљен је двочасовни програм током ког је поново осветљен однос Лазе Костића и Ленке Дунђерски, по којој књижевна награда носи име.

Песник Перо Зубац, који је последњих 20 година посветио истраживању саге о Ленки Дунђерски о којој управо ових дана из штампе излази његова вредна књига, надахнуто је говорио о њеној биографији и односу према Лази Костићу, публициста Хаџи Зоран Лазин говорио је о настанку и веку песме Santa Maria della salute, а глумци Жељка Јелић и Миодраг Петровић говорили су љубавну поезију.

  Образлажући одлуку жирија, председник Зоран М. Мандић изразио је уверење да њихов избор није изневерио ни Србобран, ни Ленку, ни Лазу Костића. „Ако се зна да је права љубавна песма огледало душе и говора песникова срца, Свркота је у Седам малих песама највише на малом простору дистиха, вешто иманигирао савез симболичких и лирских набоја, сажимајући у њима она језичка умећа и алате без којих је немогуће певати о љубави, а да у том певању ритам и мелодија песме не извиру и не увиру једно у друго. И Седам малих песама, и песникова душа и срце, светле својим унутрашњим блеском, и вртоглавицом која се стапа са зрацима тајне, увек и заувек, као први пут, као метафора ероса лепршавог бола, као маштовита реторичка заменица за снове, као размена музике, као песма ти и ја, као невидљива партитура личне драме на једном од симболичких путовања у Мисир, у коме се, као копно и море, као небо и земља, срећемо, једно друго носимо, хранимо, пијемо, деламо и обликујемо. Отуда и право да се једна оваква песма, са својих седам малих бисера, издвоји и заручи Ленкиним прстеном“, рекао је, између осталог, Зоран М. Мандић.

  Председник општине Србобран Бранко Гајин, који је Свркоти уручио награду, истакао је да локална заједница жели да чува традицију и слави лепе и племените ствари. "Породица Дунђерски је симбол једног времена, грађанске Војводине и Србобрана. Поносам сам што наш град држи до песништва и љубави, и кроз ову награду исказује поштовање према љубавној поезији, али и својим коренима. Задовољство ми је награђеном песнику уручити Ленкин прстен“, рекао је приликом уручења награде Гајин. Захваљујући на награди Благоје Свркота је истакао да је „немоћан да сакрије радост“ због награде Ленкин прстен. „У мој мали живот улази Ленкин прстен, који ћу с великим поштовањем чувати и уз њега изнова промишљати Лазину Santa Maria della salute. Сто је година најлепшој песми српске љубавне лирике. Леп је и диван овај чин Србобрана града, када Ленкиним прстеном усрећује песнике, подстиче лиричаре да воле и да воле још више, инспирише изасланике небеских вибрација да наново откривају и да наново доживљавају најлепша људска осећања. Србобранци намерно изазивају епидемије песничке љубави, стварају дрхтаве, најтананије песничке среће. Ленка Дунђерска је то, и она Лазина овоземаљска и она Лазина космичка, заслужила. Хвала вам за Ленкин прстен“, рекао је, између осталог, Благоје Свркота.

  Присутне госте на почетку свачаности поздравио је Владимир Мудрински, директор Дома културе Србобран. „Четири године се боримо и трудимо да овом манифестацијом отргнемо од заборава причу о једној од највећих песничких љубави, између Ленке Дунђерски и Лазе Костића, и причу о најлепшој љубавној песми на српском језику, Santa Maria della salute. Књижевна награда Ленки прстен је установљена 2004. године и замишљена је као годишња награда за најлепшу љубавну песму на српском језику. Досадашњи добитници били су Матија Бећковић, Војислав Карановић и Александар Лукић. Жеља нам је да ова манифестација постане једна од најважнијих у Србији, али и шире“, рекао је Мудрински. Свечаности у Србобрану присутвовао је и Милан Мицић, заменик покрајинског секретара за културу. Он је изразио посебно задовољство због „неговања манифестације која слави поезију и најпитомије, најдубље и најфиније осећање које постоји у људској души, љубав“. „Ове године обележавамо 100 година песме Santa Maria della salute, а идуће година је пред нама обавеза да обележимо 100 година смрти Лазе Костића. Помен на Ленку, помен на Лазу и помен на породицу Дунђерски је за похвалу и на понос града Србобрана и желим да ова манифестација и награда дуго трају и добију још већи значај у српској књижевности“, рекао је Мицић.  

 

„Ленкин прстен“ Благоју Свркоти

  Жири за доделу књижевне награде „Ленкин прстен“ донео је одлуку да за овогодишњег лауреата прогласи песника из Сомбора Благоја Свркоту. Вредну књижевну награду за најлепшу љубавну песму написану на српском језику између два 21. новембра, када се обележава рођендан Ленке Дунђерски, Свркота је добио за песму Седам малих песама, објављену у збирци Путовање у Мисир. Име победника саопштено је на конференцији за медије у Позоришту младих, у Новом Саду.

  О награди и самом добитнику говорио је Зоран М. Мандић, председник жирија. Он је истакао да се награда „Ленкин прстен“ веома брзо показала као вредан културни бренд и да управо због приче о односу Ленке Дунђерски и Лазе Костића и настанка песме за многе најлепше љубавне песме на српском језику, Santa Maria della salute, носи не само књижевни, већ и историјски и културолошки значај. „Са високом пажњом смо пратили све што се догађало на пољу љубавне поезије од 21. новембра 2008. године до ових дана, посебно у објављеним збиркама, књижевним часописима, културним додацима разних новина и интернет издања. У суженом фокусу биле су песме Снежане Ромчевић, Стане Динић Скочајић, Зорана Пешића, Мирјане Ковачевић, Бориса Лазића, Тање Крагујевић, Тање Милутиновић, Радивоја Шејтинца, Радмиле Лазић, а за четвртог лауреата изабрали смо Благоја Свркоту. Реч је о песми са општим насловом Седам малих песама, занимљиве структуре, која по својој идејној конструкцији помало подсећа на Santa Maria della salute“, рекао је Зоран М. Мандић. Њему су у раду жирија помагали Душан Радивојевић и Драгана Чокић.

  У првој реакцији на вест да је постао добитник вредне награде песник Свркота је за srbobran.rs рекао да је пре свега почаствован и неизмерно срећан. „Нема ништа лепше од оног што је Лаза испевао о Ленки и част је за сваког човека да добије овакву награду. Пишем још из гимназијских дана и до сада сам објавио три књиге поезије, и ово је највреднија награда коју примам. Србобранци су осмислили велику ствар, да подстичу песнике да пишу о љубави, и то је фантастично“, рекао је Свркота. Благоје Свркота је рођен 1948. године и завршио је студије књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду.

  Конференцији за медије у Новом Саду присуствовали су и Бранко Гајин, председник општине Србобран, и Владимир Мудрински, директор Дома културе Србобран. „Поносан сам што сам председник општине која држи до овакве референтне манифестације, до свог имена и до својих знаменитих људи. За све ово заслужни су Лаза Костић и наша Ленка Дунђерски, еманципована и образована жена испред свог времена. Управо њој је Лаза посветио најлепшу љубавну песму на српском језику, Santa Maria della salute, и ове године обележава се 100 година од како је песма настала“, рекао је Гајин. Владимир Мудрински, директор Дома културе, појаснио је да за ову награду не постоји класичан конкурс већ да жири током целе године прати љубавне песме које се објављују у збиркама и другој литератури. Он је позвао све љубитеље поезије да присуствују свечаној додели награде која ће бити организована у четвртак, 19. новембра у Дому културе у Србобрану.

У сусрет Ленкином прстену

Књижевна награда „Ленкин прстен“, установљна је 2006.године од стране Дома културе Србобран, замишњена као годишња награда за најлепшу љубавну песму издату на српском језику.Симболичног назива „Ленкин прстен“ у спомен на Ленку Дунђерску,нашу суграђанку, која је била инспирација Лази Костићу да напише најлепшу љубавну песму на српском језику „Санта Мариа делла салуте.“

Досадашњи добитници ове награде су: 2006. Матија Бећковић за песму „Парусија за Веру Павладољску“, 2007. Војислав Карановић „Тунели“ и 2008. Александар Лукић „Несталне уобразиље-русаље.“

Програм овогодисње манифестације, која ће се десити у Дому културе у Србобрану 19.новембра 2009.године, биће посвећен стогодишњици издања песме „Санта Мариа делла салуте.“ Перо Зубац, песник одржаће беседу о Ленки и породици Дунђерски, док ће Хаџи Зоран Лазин, публициста беседити о настанку и веку песме.Сценски приказ стихова  Лазе Костића поверен је глумици Жељки Јелић и глумцу Миодрагу Петровић.

Након беседа које почињу у 18 часова, следи додела књижевне награде „Ленкин прстен“ за најлепшу песму у 2009. години. Жири у саставу: председник Зоран М. Мандић, књижевник, Душан Радивојевић, песник и Драгана Чокић, професор књижевности саопштиће и образложиће свој избор.

Добитнику/ци ће бити уручени прстен, диплома и плакета.

Конференција за штампу на којој ће уз историјат и најаву догађаја, бити и прелиминарно објављено име добитника/це и као и насов песме, биће одржано у Позоришту младих у Новом Саду у понедељак 16. новембра у 12 часова, а новинарима ће се обратити: Бранко Гајин, председник општине Србобран, Зоран М.Мандић,председник жирија награде и Владимир Мудрински, директор Дома културе Србобран.

ЛЕНКИН ПРСТЕН 2010.

„Ленкин прстен“ у Позориштанцету

Свечаношћу у адаптираном биоскопу, у петак је у Србобрану званично проглашен добитник књижевне награде „Ленкин прстен“. Овогодишњи лауреат је песник из Чикага Ђорђе Николић, који, нажалост, није био у могућности да лично прими награду и она ће му накнадно бити уручена. Николић је награђен за песму Фрушка Гора. Ипак, изостанак лауреата није умањио значај манифестације и саме вечери, јер је окупљена публика имала могућност да ужива у добро осмишљеном културно-уметничком програму. Остаће забележено да су премијерно, 19. новембра 2010. године, у новој сали први наступили тамбурашки оркестар Доктор С, затим познати глумац Горан Султановић, који је говорио стихове песме Santa Maria della Salute песника Лазе Костића, и хор Академског културно-уметничког друштва „Лола“.

Пожелевши добродошлицу свим присутним, директор Дома културе Србобран Владимир Мудрински рекао је да је задовољство водити установу која по пети пут додељује књижевну награду за најлепшу љубавну песму, „Ленкин прстен“. „Имамо посебно задовољство да свечаност организујемо у једном предивном простору, а додатно нас задовољним чини раст и развој наше манифестације и чињеница да је њену организацију помогао и Покрајински секретаријат за културу“, рекао је Мудрински и обећао да ће адаптирани биоскоп убудуће бити једно од централних места за одржавање културних програма у општини Србобран.

Званично отварајући објекат Позориштанце и манифестацију, председник општине Србобран Бранко Гајин је рекао да је стари биоскоп „годинама уназад представљао ругло ове средине, оронуле фаседе и мемљивих зидова“. „Трудом локалне власти успели смо га обновимо и направимо вишенаменски објекат који ће, као мала сцена, служити за мање позоришне представе, рецитале, вечери поезије, концерте, али и у служби наших културно-уметничких друштава. С, друге стране, ми Србобранци смо локал-патриоте и волимо све што је симбол наше вароши, а један од најважнијих симбола је породица Дунђерски и најлепши пупољак на њеном стаблу, Ленка Дунђерски. Она је била инспирација Лази Костићу да напише најлепшу љубавну песму на српском језику Santa Maria della Salute, и у ту част одлучили смо да додељујемо књижевну награду 'Ленскин прстен' за најлепшу љубавну песму објављену у претходној години“, рекао је Гајин. Помоћник покрајинског секретара за културу Милан Мицић је истакао да пажљиво неговање дивне приче о Ленки Дунђерски, како то већ чине Србобранци и Дом културе кроз доделу књижевне награде „Ленскин прстен“, заслужује сву подршку и похвале Покрајинског секретаријата за културу и других органа.

Образлажући одлуку, Зоран М. Мандић, председник жирија је истакао да је „љубавна песма ФРУШКА ГОРА написана на начин Лазе Костића. „Као што се Костићева песма Santa Maria della Salute ораторијски окончава вихорним узчашћем у васељенска пространства, увирањем у самог Бога, тако је и песма Ђорђа Николића особено, обожено, сновиђење. Оно што је доле, на Земљи, открива нам се као крило Богомајке, оно што је горе очовечује се вихорним узлетом / уткивањем нас самих у небеске просторе. То се не би збило без Фрушке горе која је, у овој песми, окупљајући све-симбол, попут чувене венецијанске цркве која је збрала у себи уметност, лепоту, Запад, хармонију, неименовану Ленку Дунђерски, мртву драгу, мајку, Богородицу, сан... Песма о Фрушкој гори тако јесте песма о љубави уопште која чуда ствара (нимало случајно Мопасан пише Љубав јака као љубав) од које јаче силе нема, и о Поезији која Љубав по дефиницији јесте. А, у овој песми Ђорђа Николића Љубав се као таква остварила и то безобзира на модерна оспоравања да је у Поезији нема. Николић је тему Љубав маестрално, језички, метрички, емоционално и метафизички, имагинирао и оспољио у четири своја фрушкогорска катрена. У њима је ујединио љубав као светост настањену на божанском острву Фрушке горе“, рекао је, између осталог, Зоран М. Мандић.    

Након образложења жиријеве одлуке, окупљени Србобранци и њихови гости имали су могућност да уживају у получасовном концерту хора АКУД „Лола“. Гости из Београда извели су десет песама руских и српских композитора.

Николићу „Ленкин прстен“

Песник из Чикага Ђорђе Николић добитник је овогодишње књижевне награде „Ленкин прстен“, саопштио је трочлани жири који чине Зоран М. Мандић, председник, мр. Душан Стојковић и Наташа Пивнички, чланови. Николић је награђен за песму Фрушка Гора, објављену у додатку Култура дневног листа Вечерње новости, у јануару ове године. Николићу ће награда бити уручена у петак, 19. новембра, на свечаности у реновираној сали биоскопа у Србобрану. Овогодишњи лауреат постао је пре неколико дана и добитник националног признања за неговање српског језика и ћириличног писма међу припадницима дијаспоре, коју додељује Министарство за дијаспору.

Саопштење жирија о додели књижевне награде „Ленкин прстен“ за 2010. годину.

Жири књижевне награде ЛЕНКИН ПРСТЕН, коју, традиционално од 2006. године, додељује Дом културе у Србобрану, за најбољу љубавну песму написану на српском језику и први  пут објављену у периоду између две награде, у саставу: Зоран М. Мандић, председник, мр. Душан Стојковић и Наташа Пивнички једногласно је ово престижно књижевно признање за 2010. годину доделио песнику ЂОРЂУ НИКОЛИЋУ (1949, Рабровац код Опленца) из Чикага. Жири је на два састанка од 05. октобра и 04. новембра 2010. године разматрао тридесетак номинованих песама међу чијим ауторима се налзе и више истакнутих имена са савремене српске песничке сцене. Жири је, након пажљивог исчитавања, упоређивања и анализирања текстова који су прво ушли у шири, а потом и у ужи конкуренцијски избор, одлучио да награда ЛЕНКИН ПРСТЕН, припадне Ђорђу Николићу за песму ФРУШКА ГОРА,  објављену 20. јануара 2010. године на страници 23, са назнаком „из рукописа“ у додатку Култура дневног листа Вечерње новости из Београда. Љубавна песма ФРУШКА ГОРА написана је на начин Лазе Костића. Као што се Костићева песма Санта Мариа делла салуте ораторијски окончава вихорним узчашћем у васељенска пространства, увирањем у самог Бога, тако је и песма Ђорђа Николића особено, обожено, сновиђење. Оно што је доле, на Земљи, открива нам се као крило Богомајке, оно што је горе очовечује се вихорним узлетом / уткивањем нас самих у небеске просторе. То се не би збило без Фрушке горе која је, у овој песми, окупљајући све-симбол, попут чувене венецијанске цркве која је збрала у себи уметност, лепоту, Запад, хармонију, неименовану Ленку Дунђерски, мртву драгу, мајку, Богородицу, сан... Фрушка гора нас уткива у небо, праг је Божијих врата, усудни грумен, венац намастира. Гора (и она с које нам се Христос обратио надахњујући  нас речју и собом – заувек – и наша тела и наше душе). Еда би нас Господ увео у храм, Гора нас је вознесла. А понели смо собом сву нашу, нипошто дељиву, Љубав (нимало случајно у чувеној, такође и љубавној, епистоли Слово љубве, Деспот Стефан Лазаревић, у самом њеном срцу, цитира Јована Громовог који вели Бог је Љубав – Љубав је Бог) израњајући из незаборављене (пра)историје у којој нас је, отада сновно, давно ишчезло Панонско море мило, и умило. Умилостивљени, вођени руком невидовном – и то је онај скок, духовни, који је дат само врхунским песницима, ронимо небу из Потопа. Ова метафоричко-метафизичка, песничка слика која је “прича” о читавом људском живљењу, јестовању на земаљском шару, јакшићевска у бити  (његов орао, у истоименој песми рони у земљу, не могавши да се определи између узлета на горе и спуштања на доле}, али и «прочитано» јакшићевска јер одлуке има, и има је одувек - песнички казује како се рони, и наопачки, тако што се узлеће, и то из Потопа самог када је преостао само Ноје еда би се почело испочетка, васкрснуло у нови живот. Фрушка гора наша је арка која нас је из Потопа извела, она која није остала да броди, макар у сну, по таласима некада постојећег мора, већ по ваздушним струјама, ка Богу самом. То само Поезија може. У њој се сања тако што се сви снови и остварују. Песма о Фрушкој гори тако јесте песма о љубави уопште која чуда ствара (нимало случајно Мопасан пише Љубав јака као љубав) од које јаче силе нема, и о Поезији која Љубав по дефиницији јесте. А, у овој песми Ђорђа Николића Љубав се као таква остварила и то безобзира на модерна оспоравања да је у Поезији нема. Николић је тему Љубав маестрално, језички, метрички, емоционално и метафизички, имагинирао и оспољио у четири своја фрушкогорска катрена. У њима је ујединио љубав као светост настањену на божанском острву Фрушке горе.

Зоран М. Мандић, мр Душан Стојковић, Наташа Пивнички

Иначе, Ђорђе Николић је рођен у селу Раброву покрај Опленца, од оца Милуна, и мајке Надежде. Потиче из дома Епископа Дионисија, епархијског архијереја Америчко-канадске епархије Српске православне цркве. Почетком седамдесетих година Николић је из политичких разлога емигрирао у Америку. После стицања магистеријума завршио је докторске студије славистике на Нортвестерн универзитету. Живи и ради у Чикагу, САД.

Објавио је девет књига поезије за које је добио бројна међународна и национална признања, а 1977. године постао је лауреат Академије америчких песника у Њујорку. Поред писања, Николић се бави и превођењем са српског на енглески и са енглеског на српски језик. Ђорђе Николић је председник Српске народне библиотеке, основане у Чикагу 1990. године, председник Задужбине Милуна и Наде Николић, основане 1999. године, затим и потпредседник и уметнички директор добротворне Фондације „Иванка Милошевић“ у Чикагу. Оснивач је Књижевних свечаности „Благовести у Чикагу", чији је директор и уредник. Редовни је члан истакнутих академија, књижевних удружења и установа у свету, укључујући Америчко удружење писаца, Академију америчких песника, Друштво америчких песника, Друштво средње-западно америчких писаца, Америчко друштво песника, удружење књижевника Србије и ПЕН Центара у САД, Русији и Србији.

Николић је пети добитник награде „Ленкин прстен“. До сада су вредну књижевну награду добијали: Матија Бећковић за песму Парусија за Веру Павладољску, Војислав Карановић за песму Тунели, Александар Лукић за песму Несталне уобразиље – Русаље, и Благоје Свркота за Седам малих песама.